У спомен Галини Бениславској

На слици: Галина Бениславска; Фотографија: bigslide.ru

Не сећам се тачно када сам преминуо, с пролећа или око јесење равнодневнице, нити памтим на којем сам гробљу сахрањен, Вагањковском или Новодевичјем. Али верујем однекуд да је било јутро и да је фијукало са севера када ме је земљица коначно пошкропила. Уосталом, смрт је наступила много година раније, онда када сам већ сасвим одустао од барикада и пронашао реч у води. Прихватио сам је (смрт), разуме се, са филозофским миром, не усуђујући се да је икада огорчим својом непокорношћу, али ме је Галина Бениславска, ономад љубазно замолила да је не запиткујем више за Данканову, Миклашевску и Лидију Кашину и да никада не помињем Толстојеве, већ да јој објасним одкуд ја баш на Арбату ноћас? Како сам и то заборавио, а пристојност налаже да се не сме остати неувиђаван и дужан дами, морао бих начас у једну збирку поезије, јер је тамо записана истина, на 35. страни, колико се сећам. (Не плашите се, нећу Вас лично узнемиравати, а вратићу се натраг истог трена, неповратно и заувек).

Двадесетог фебруара 1986. зиме господње

Отпутовао сам у Москву

У кварту песника

Попио сам горку кафу

На мећави љубио

Испуцале усне

Непознате жене

Узео пиштољ

И пуцао себи

У слепоочницу

Ко каже да ветрови

У зору престају да дувају?