 |
| На слици: Двобој; Фотографија: Башта Балкана |
„…-Противстављати сопствену душицу
општем цивилизацијском тренду, данас, значи, не само трпљење и
фрустрацију, већ подразумева и подсмех и презир, и најпосле, изопштење
из света, а ко још може поднети такву патњу?
-Хоћете рећи да је човеков земни конфор
условљен пуким свођењем на скуп попречно-пругасте и глатке мускулатуре,
нешто васкуларних цевчица, пар нужних унутрашњих органа и неколико
неурона, тек за једносмерну струју?
-Не! Хоћу рећи да ми је премного храбрости било потребно да о томе оволико дуго – ћутим.
-Чекајте мало… Хтели сте рећи, претпостављам, да вам је недостајало храбрости да проговорите?
-О, не. Ја заиста верујем да је ћутање
храброст. Човек се, наиме, усуђује да се успротиви свему исконски
узвишеном у себи, да не објави светлост, ризикујући при томе да буде
презрен од врлине и подвига. А, то је, сложићете се, одважност достојна
двобоја у оснеженом шумарку, некако, рецимо, с пролећа, у северозападном
Сибиру. Без секунданата, наравно.“
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...