"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

петак, 15. јануар 2016.

На путу

                 На слици: Сцена из филма Изгнанство, Андреја Звјагинцева;  Фотографија:wannabemagazine.com                                                                                                                                                                                                                                                                                  

…За далеких, наивних година, сасвим разбукталог ватром младалачког нестрпљења, велика је срџба обузимала моје срце. Често убеђен у велику неправду, веровао сам да се свако избављење из големих недаћа или какво коначно радосно свршење догађа незаслужено касно, на бледом и закопнелом трагу последње наде и измаку земаљских снага, безмало у трену када душа већ сасвим клапи. Народ би рекао, у сами последњи час.


…Не знам како и када се то догодило, тек, у неком познијем добу живота, почео сам разумевати да је сваки дамар био неопходан и свака стрепња нужна и да нема ни искушења ни узнесења која се догађају мимо јединог, правог часа.

недеља, 10. јануар 2016.

Фрагменти 38

На слици: Чајник; Фотографија: sr.tubgit.com

И однекуд помислиш како ситни ритуали, попут испијања чаја, мотања дуванских цигарета, поподневне партије шаха или странице - две пред сан, и томе слично, представљају твоју последњу одбрану, границу иза које свет коначно престаје да постоји и, у неком нарочитом погледу, осетиш дубоко интимно задовољство, и зажелиш се напрасно тихе и благе посебности, нечега још у чему би само ти скрушено и питомо уживао и по чему би био другачији од свих осталих, макар то било и штуцање у тишини и – насмејеш се за себе и постану ти одједном драге све личне необичности.

понедељак, 04. јануар 2016.

Поподневни разговори


 На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.liveinternet.ru


     Два километра јужно од цркве Св. Павла, управо оне у чијим се подземним ходницима апостол скривао током својих мисионарских путовања постантичком Македонијом, стрмим, кривудавим и прашњавим друмом ка западној обали светогорског полуострва, пристизало се на плажу сасвим непримереног и, месту крај којег је смештена, рекло би се, провокативног имена (Wet Dreams). И тамо баш, под крхким, издуженим, поподневним сенкама тршчаних сунцобрана, троје људи водило је надахнут и надасве компликован разговор, један од оних посве сувишних на годишњем одмору, али, несумњиво, сасвим извесних у животу, у часу када он то самоуверено и неумољиво науми.

– Не пријатељи – устврди храбро др Димитријевић – ви можете мислити шта хоћете, али увреда може бити јако, сасвим неочекивано јако, корисна, и рекао бих, лековита!

– Хм – промрља др Гавриловић упитно вртећи главом.

– О, свакако – настави самоуверено др Димитријевић – лековита попут цепљења, у емоционалном смислу, разуме се, и штавише, у укупном душевном погледу. Зацело, њени се домети не могу препознати моментално, јер би се у том случају, сасвим оправдано, могло говорити о пуком бесу, непосредној јарости која нема дугорочну перспективу, али већ након извесног времена, када се ватра охлади, када згасне пламен прве непосредне реакције на грубу и понижавајућу реч и оно робустно уздрмавање самољубља, када се разбистри густи талог тескобе у који смо својим прљавим чином неочекивано, и можда сасвим незаслужено насукали саговорника –  дозволите, у том часу ће се на његовом лицу појавити инстикт, искра живота коју је занео у бићу и са првим криком је донео на овај негостољубиви свет. Напросто, угледаћемо – биће. Сусрешћемо се са најдаљом човековом коначношћу иза које више неће моћи да устукне. Господо, то би могао бити величанствен сусрет, размислите о томе.