"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

субота, 07. фебруар 2015.

Апокалиптични Триптих или, о неизрецивом

На слици: Бичевање Христа, уметничка слика Микеланђела Каравађа; Фотографија: rapidlinks.org

Предалеки друже мој, док чекам да се вратиш, још како Ти могу дошанути, почуј, ово само почуј: Никако да искажем оно што желим. Не вреди, не иде. Док тражим оне речи којима се залази у тишине, а њих ниоткуда, док тражим оне речи којима се може икуда из овог трена, изгледа да постоји нешто у природи ума и стваралачког бића што нас штити од најдубљег бола.
Јер, оно неизрециво не може бити ништа друго него – бол!
Да, да, Друже, драги мој… Очитост емоција је само калдера старог вулкана. Силазак у њих је већ нешто друго. А опет, све што из савести насилно изгонимо, прогони савест потом.
Богу хвала, Ти разумеш оно што говорим (и не говорим).
И, можеш се поуздати у тишину и мук. Друже мој…


 ***

Говориш ми, смисао постојања човечанства се увек изнова потврђује кад год се укрсте путеви два праведна и добра човека.
Говориш, ако не смета остаћу неко време ту, јер куд` бих ја и коме, у овај позни сат нашег доба, него ли Теби. Куд` бих ја мален и престрашен. Не, не добри мој, бојим се времена када ће се о нашој епохи говорити са носталгијом и жалом. Замисли…
О, то време ће неизоставно доћи.
Говориш ми још, ако и млађи у редовима које пишем слуте оно што и старији препознају у себи, ако дрхте од саучесничког разумевања, онда нешто дубоко није у реду са животом…
Са нама, ваљда јесте…?

***

Не треба се чудити, вредносне инхибиције су потпуно разлабављене а човечанство живи као талац свих људских атавизама.
Источно питање!? И данас актуелно и тешко. О зар?
О, да. Не случајно.
Јер управо оно (источно питање) апстрахује и питање вишег реда: Вредносно.

Нема коментара:

Постави коментар

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...