Апокалиптични Триптих или, о неизрецивом

На слици: Бичевање Христа, уметничка слика Микеланђела Каравађа; Фотографија: rapidlinks.org

Предалеки друже мој, док чекам да се вратиш, још како Ти могу дошанути, почуј, ово само почуј: Никако да искажем оно што желим. Не вреди, не иде. Док тражим оне речи којима се залази у тишине, а њих ниоткуда, док тражим оне речи којима се може икуда из овог трена, изгледа да постоји нешто у природи ума и стваралачког бића што нас штити од најдубљег бола.

Јер, оно неизрециво не може бити ништа друго него – бол!

Да, да, Друже, драги мој… Очитост емоција је само калдера старог вулкана. Силазак у њих је већ нешто друго. А опет, све што из савести насилно изгонимо, прогони савест потом.

Богу хвала, Ти разумеш оно што говорим (и не говорим).

И, можеш се поуздати у тишину и мук. Друже мој…

 ***

Говориш ми, смисао постојања човечанства се увек изнова потврђује кад год се укрсте путеви два праведна и добра човека.

Говориш, ако не смета остаћу неко време ту, јер куд` бих ја и коме, у овај позни сат нашег доба, него ли Теби. Куд` бих ја мален и престрашен. Не, не добри мој, бојим се времена када ће се о нашој епохи говорити са носталгијом и жалом. Замисли…

О, то време ће неизоставно доћи.

Говориш ми још, ако и млађи у редовима које пишем слуте оно што и старији препознају у себи, ако дрхте од саучесничког разумевања, онда нешто дубоко није у реду са животом…

Са нама, ваљда јесте…?

***

Не треба се чудити, вредносне инхибиције су потпуно разлабављене а човечанство живи као талац свих људских атавизама.

Источно питање!? И данас актуелно и тешко. О зар?

О, да. Не случајно.

Јер управо оно (источно питање) апстрахује и питање вишег реда: Вредносно.