"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

четвртак, 16. јул 2015.

Поетизирани случај из психотерапијске праксе

На слици: Девојка; фотографија: forum.krstarica.com

   У часу када сам је угледао, сасвим крхком и ломљивом, каква је и сама била изашавши из таксија, часу, са којег се пружао хладан и тегобан поглед на читав њен живот, таман ми толико знан колико и коначна судбина васионе, о којем је прилазећи мени, потпуном странцу, очајнички веровала да ће ми проговорити ону реч, или две, можда ни толико, али сасвим довољно и заправо тек колико мора да би остатак живота учинила подношљивијим, и само онолико колико сме, да туђе животе не би учинила неподношљивим, у трену док ми је скупљајући последње атоме снаге да поздрављање учини пристојним, безнадно предавала танку ручицу као да ми судбину ставља на располагање, мени се већ по навици чинило да ће у фотељу спрам мене сести још једна уображена фолиранткиња и прекрстивши ноге распалити патетичну причу о раскућном оцу алкохоличару, скрушеној мученици мајци и детињству којег и не жели да се сећа…

– Можете ли да подигнете ролетне и отворите прозор…? Недостаје ми ваздуха. – долебдео је до мојих ушију вапај… „А-ха, у том грму лежи зец“, закључио сам навлачећи завесе преко прозора чија сам окна широм отворио. Далеко негде, дисао је спокојно и суверено Јастребац.
– Но, који проблем желите да решите?
– Спасите ме, молим вас – изговорила је подижући поглед из амбиса у који су увелико већ понирале сузе из свелих, тамних очију. – Спасите ме… Хоћете ли ме спасити? – завршила је упитно загледана у мене, већ сасвим очигледно на измаку снага…

     Сат и нешто доцније одмицала је стазом крај дрвореда липа. Са сваким наредним кораком, још тако тешким и сасвим несигурним, окретала је зебњиво главу уназад тражећи дугим погледом ону крошњу крај које сам минут раније застао и изговорио: „Одавде ћеш сама“, а потом дао реч да се нећу померити док ме не изгуби из видокруга. Она је одмицала а ја сам махао руком и хладнокрвно игноришући уврежене теоријске концепте тражио онај наивни, једноставни и непосредни одговор када то заиста и зашто, у ком кобном трену задрхтимо за читав живот? Шта то у душу унесе немир, усталаса је заувек и одреди све потоње стазе којима ћемо до свога конца? Махао сам са чудним осећајем ганућа и питао се има ли та млада и престрашена душица снаге да стигне куда је кренула и зна ли где даље и како­­ потом? Хоће ли живот који се пред њом сурово и шкрто простире бити милосрднији или ће попут снежне мећаве наставити да је витла беспоштедно од немила до недрага, уздижући је понекад до остатака наде и стропоштавајући пречесто у такси возила из којих ће хрлити мени, или неком другом од кога ће тражити спасење? И има ли заиста спасења изван бога?

     Вратио сам се у ординацију и загледао се у осунчане пропланке Јастрепца. Тишина је дуго засипала себе саму жуборећи испод лелујаве завесе.

недеља, 5. јул 2015.

ПОЕТСКИ ТРИПТИХ НА СКИЦЕ ИЗ СТЕПСКЕ АЗИЈЕ АЛЕКСАНДРА БОРОДИНА

На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/


Недосежна
Хладна и нежна
Љубав је твоја…

Неизбежна
…моја

Стишћем зубе
Да те усне никада не пољубе

Јер
Звер
Је чежња
Древна

Недосневна

Тајно
Свебола

Охола

Нехајно
Ћутиш време

И из неме
Крошње века-
Тишине јека

Јер
Звер
Је чежња
Древна

Неизбежна
…моја

Недосневна…

***

…Дан је шкрто урањао под завејану веранду, оног јутра, оне зиме господње две хиљаде и неке…
Он, исти онај који се највише прибојавао тога, помакао је бешумно над прозором надвијену грану огрозда и погледао кроз мразом окована окна. У дубоком сутону собе њено тело прострто креветом није личило на јутро. Крхка и уснула, изгледала је као да је треба још само најнежније ушушкати и оставити јој пољубац на челу. Стари векер са ноћног сточића, покрај којег је неким чудом немарно посустала њена рука, самоуверено се супротстављао времену, опирући се да откуца крај, годинама већ. Све и да је хтео, није могао да заборави тај сат, онај сат… А овог часа, безнадно хладног, реч она неизбежна и худа, реч нежна као цветање вода остала је згрушана у грлу. Заувек, канда…

уторак, 30. јун 2015.

Тужна љубавна песма

На слици:Човек са кишобраном;Фотографија: https://nematihpara.wordpress.com

Од толико  „Не смем…“
У једном уздаху наслаганих

Издахнуо је дан
Који је само себе имао

Поезија је добила
Антологију најтужнијих песама

А физика коначно

Објаснила преступну годину

четвртак, 25. јун 2015.

Док лежах на ... боловању

На слици: Љуљашке; Фотографија: blog.psprint.com

Из хладног и кишовитог јунског сутона, туробног лица и разбарушених зулуфа, попут каквог растројеног чиновника службе за платни промет или разгневљеног корисника узалудних радионичарских услуга националне службе за запошљавање, у моју собу забринуто и канда љутито, улази Драгиша Милојевић, драги и присни пријатељ из детињства, поодавно већ добростојећи власник неколико галерија уметничких слика и црвеног спортског аутомобила марке Алфа Ромео…

– Но, жудиш ли још за том ватром? – започиње изненада и без пардона.

– Каквом ватром, извини што се усуђујем да питам?

– Признај, жудиш ли? Не обарај поглед, не овог часа, ако то већ чиниш годинама, знаш да презирем млакоње и кукавице… Уосталом, године неће бити сведоци, али ја хоћу, ја желим, ја морам да чујем ту истину.

– Какву истину, друшкане? – покушавам да разумем неочекивани и ничим изазвани вербални десант на моју маленкост.

петак, 19. јун 2015.

Кратки трактат о беспомоћности

На слици: Кишобран; Фотографија: http://www.forum-srbija.com/

„Ти си нико и ништа, не усуђуј се ни да помислиш да знаш више од нас. Ти немаш никакву важност, ништа не радиш како ваља, твој посао је безначајан. Немој да нас изазиваш и моћи ћеш срећно да проживиш живот. Схватј увек озбиљно оно што ти говоримо и никада немој да исмеваш наша мишљења.“
 
„Захир“, Паоло Коељо.
    
     Током друге половине 20. века, велики број експеримената показао је да различити организми, после излагања догађајима који нису могли бити контролисани, често испољавају нарушеност понашања. Тако, на пример, док наивни пси успешно уче да избегавају електрични шок прескачући постављену препреку у експерименталној кутији, пси који су најпе примили шокове од којих нису могли ни да побегну нити да их избегну, испољили су изражен неуспех у овладавању реакцијом бекства из експерименталне кутије, другим речима, немоћно и помирљиво су настављали да подносе неугоду. 

     Иако је овај феномен код људи примећен и раније, назив “научена беспомоћност” установио је амерички психолог Мартин Селиџман радећи истраживања прво на псима, а онда и на људима. Појам означава пасивно прихватање неугодности, бола, патње… без покушаја бега и контролисања ситуације. Такво стање научене беспомоћности произлази из претходних искустава живог бића које је излагањем болној или неугодној ситуацији научило да над њом нема контролу. Та научена реакција, односно пасивно и помирљиво прихватање неподношљиве реалности, генерализује се онда и на оне ситуације у којима заправо постоји могућност бега, односно контроле. Особе са наученом беспомоћношћу лагано одустају од својих циљева ако су неколико пута доживеле неуспех у њиховом остварењу, апатичне су, немотивисане, песимистичне, и депресивне. Интензитет доживљаја научене беспомоћности зависи од тога шта особа сматра да узрокује њену беспомоћност – она сама или неки спољашњи чиниоци. Многи заробљеници у логорима, примера ради,  умирали су од беспомоћности. Они су били  уверавани да околина, тј. чувари имају потпуну моћ над њима. Према сведочењу преживелих заробљеника нацистичких логора из 2. светског рата, логораши су постајали “ходајући лешеви” у оном тренутку када су одустали од труда да утичу  на оно што им се догађа. Научена беспомочност онемогућава ново учење и прилагођавање. Када људи престану да траже начине да контролишу ситуације у којима се налазе, они престају и да их налазе. Они остају беспомоћни јер се таквима осећају, а осећај поражености се задржава и учвршћује.

субота, 6. јун 2015.

Фрагменти 36

На слици: Јутро; Фотографија: imgarcade.com

"...O, када би господ удесио да се не мора памтити пострадање, да чежње не бршљене бол више него радост, па да могу удахнути свежину једног обичног јутра и заплакати од милине, тек тако…
Јер није успомена све што из кавеза душе прхне…

… и можда је боље да заточено окопни."

среда, 27. мај 2015.

Фрагменти 35

На слици: Сцена из филма „Повратак“ Андреја Звјагинцева; Фотографија: http://calvertjournal.com/

…О, не, не мораш ништа урадити, довољно је што се у тебе могу поуздати.

понедељак, 18. мај 2015.

Само песма


На слици:Уметничка слика Андре Кона; Фотографија: www.andrekohnfineart.com

Знала си Ти, још како
Срдашце ово малено и убого
Не трепнувши, да ће, тек тако
Замући смело и строго

Да кукаван не смем да се винем
За птицама хујем
Да се растати нећемо када минем

Већ када затихујем