Јесмо ли учинили све да ослободимо отаџбину?

 

                  На слици: Шар-планина: Фотографија: http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/

октобар 2011.

Вишегодишњи покушаји запада и домаће анархолибералне олигархије да лише пркоса свест о  окупацији Отаџбине  сведоче о томе да је та свест – камен темељац наслеђене националне свести српског Народа. Последњих месеци ти напори постају још безочнији. Огољени напади на српски идентитет нису међутим крунисани потпуним и жељеним успехом чак ни у актуелном тренутку општег нихилизма када безначајно мањински део Народа, под заставом растанка са реликтима постмилошевићевске епохе, са арогантним одушевљењем омаловажава своју вишевековну, видовданску  историју. Та драматично мала мањина уверава нас непрестано да је сабласнута наводном неонационалистичком идеологијом патриотски орјентисаних организација и појединаца, а уствари доследно циља Србију. Истину говорећи, та мањина једино и нишани Србију, користећи као изговор и инструмент  национализам који је, канда, анахрона, атавистичка историјска појава недостојна модерне Србије евроинтеграционих аспирација.

Иза ових подмуклих метода крије се један циљ – срушити утемељну слику Србије као поносне и правдољубиве државе. Охолим посткомунистичким и прозападно орјентисаним анархолибералима је омражена свака идеја отаџбине као часне државе, и зато они, повезујући је са неоствареним националним амбицијама новијег доба и репресивним методама комунистичког режима ( при чему је Броз готово по правилу мање зло од Милошевића?!? ), безусловно настоје да исту обезвреде, и коначно подјарме евроатланској безличности. Потпуно укотвљени у савременом историјском тренутку, односно, тобож јако ганути над жртвама (пред)милошевићевске епохе и забринути за судбине транзиционих губитника  они тенденциозно игноришу истину која проистиче из читаве историје српског Народа. Уставри, треба разумети да њихово трагање за наводном историјском нужношћу ( читај, прихватањем реалности ) као сурогату историјске правде, очитовано у безпризорном ниподаштавању сопствене нације, никада суштински није усмерено против конкретних представника политичког естаблишмента ( Милошевић, Коштуница ), већ против историјског присуства и права на место у историји света. Уосталом, шта стоји иза, од домаће „другосрбијанске“ јавности, добрано прихваћеног  покушаја запада да баш од Милошевића направи „балканског касапина“, каквог никада нису направили чак ни од Хитлера, илити од Коштунице „тврдокорног националисту“, што никада не би рекли за Саркозија, или Меркелову, на пример?

Елем, нема Народа чија историја нема и спорне аспекте који захтевају историјску објективност и преиспитивање историјске одговорности, али то не значи да колевку демократије треба прогласити трајним историјским инвалидом због јакобинског револуционарног терора,(1) неупоредиво бруталнијег него најгори дан милошевићеве владавине. „Проблем“ је у томе што на Западу нико не демонизира сопствену званичну прошлост нити руши веру у сопствени историјски континуитет, како то, нажалост, чине домаћи тумачи историје и креатори глобалистичке догме.

Дакле, ми смо криви за међународни имиџ државе. Ругање сопственом идентитету и властитој историји не би започело на евроатланском простору да се није најпре догодило у Отаџбини и то оспоравањем слободарског духа, који и јесте кост у грлу наших опонената. Ако је већ од запада перфидно искоришћена наша неспособност да се окрене страница историје 5. октобра, не исмевајмо се онда даљој предачкој прошлости. Домаћи другосрбијански нихилисти су међутим први изнедрили суд о (пред)милошевићевској Србији као горем тоталитарном чудовишту од било којег савременика. Наш либерал је безобразно уверен, да у «лошој» држави није могло бити ничег праведног, готово икада. Али када говоримо о НАТО агресији на Србију и отимању Космета, о рату са странцима који су дошли да поробе свету српску земљу, спорови о томе да ли је држава добра или лоша су потпуно неумесни и штетни. Оног часа када је прва чизма туђинског војника ступила на српско тло, макар заувек само на тој стопи и остала, читава Отаџбина је била  окупрана. Зло се, дакле,  није десило са државом, системом, уређењем, него са Отаџбином. А какав тек катастрофални губитак је накнадно нанет идеологијом ЕУ нема алтернативу: валоризација отимања Космета, даљи дезинтегративни процеси, међунационални конфликти, лутање огромне осиромашене масе народа, трагедија Срба, затечених у туђини,  уништење верско-националне супстанце Србије и њена самовољна разградња, … Домаћи ( и не само они ) професионални идеолози,  свемогући манипулатори масовном свешћу  афирмишу, међутим, другу призму посматрања, како би остали по страни ови очигледни закључци, они безосећајно оперишу само оним што делује на савременог Србина, градећи код њега стереотип о  Србији, као угњетавачу и безнадежном историјском губитнику. Наша је обавеза међутим да прихватимо историју своје земље као јединствени процес и пут на којем су неизбежни успони и падови, греси и подвизи. Држава је увек по природи  несавршена, а Отаџбина – вечна, то је историјски простор који надмашује државне међе.

Заправо, системска кампања на гашењу импулса о немирењу и пркосу  окупацији и измени смисла појма Слободе  служи само једном циљу – скројити историју савремене Србије тако да оправда њихов пројекат глобалног владања светом у 21. веку. Стратегија се своди на то да се демонизацијом националне самосвести и нагона за националним самоодржањем, целокупна Србија, и поред свакодневних, стварних, противправних, хашких бахиналија, приведе неком виртуелном историјском процесу уз коначно и трајно преузимање непостојећих и измишљених историјских одговорности.

Свеопшти народни поклич против ове тираније након коначног отимања Космета није крик повређеног поноса, него неопходан услов очувања Србије као самосталног и часног субјекта у међународним односима.

Али, да ли смо предузели све да се поклич чује у читавом Народу или смо наивно упали у креирану клопку квазислободе говора ( којој и овај текст припада ) и илузију слободног  изражавања мишљења у строго ограниченом,  контролисаном и виртуелном медијском простору доживели као врхунац индивидуалних слобода и крајњи домет наших напора? Није ли то управо оно што је креатор и настојао трасирајући свој европоклониички поход ка стављању државе у колонијални међународни положај? Зар херметичка маргинализација патриотске артикулације народног незадовољства, унутар које је полемички тон, фрустриран јаловошћу исте, попримао обрисе агоније, није врхунски тријумф режима у монополизацији властите идеологије? Јесмо ли постављајући на дневни ред питање окупације Отаџбине, уствари окупирали све преостале сопствене потенцијале да учинимо нешто делатно и за Народ корисно, ако већ он то није могао? Прозивамо власт немушто, једнако дуго колико смо огорчени на опозицију. Са неверицом посматрамо сваку нову окупљајућу, патриотску иницијативу. Готово да смо кивни и на сопствени Народ до којег уистину нисмо ни стигли, јер ка њему поштено нисмо ни кренули.

Ко смо ми, у ствари?