Из нових рукописа
Извесни Н.С., умировљени болничар негдањег лечилишта за душевно оболеле у Горњој Топоници код Ниша, сведочио нам је пред властиту смрт, крајем осамдесетих година прошлог века, да је небројено пута тражио пријем код Ђорђа Карађорђевића, тада већ абдицираног престолонаследника, али да исти никада није одобрен. Последњи пут је то учинио у јуну 1972., четири месеца пред принчеву смрт, када је очајнички и безуспешно куцао на врата виле на Дедињу у којој је овај живео са супругом.
Агонично погурен под тешким теретом савести, признао нам је да је са страдалником поступао благо и простодушно, кроткије него што су претпостављени од њега захтевали, да је спрам свог положаја чинио све што је могао како би му боравак у психијатријском лечилишту учинио подношљивијим, те да још увек чува једино писмо које му није предао. Како нам је признао, реч је о Хесеовом исповедном упозорењу, које је у санаторијум пристигло уочи принчевог ослобађања од стране немачких окупационих снага, у којем будући нобеловац изражава дубоко саосећање са обесправљеним краљевићем, позвајући га на непопустљивост и опомињући на ризике одустајања од сопствености. Ексклузивно објављујући ове чињенице, и сасвим свесни њихове спектакуларности, исцрпљено и (не)посустало признајемо и сами, да већ више од три деценије запитано трагамо за одговором која је права мера односа социјализације, са једне, и аутономне индивидуалности, са друге стране, она њихова суптилна пропорција која ће нам помоћи да пуним плућима уживамо благодат личног постојанства и коначно и несумњиво разумемо да ли је лудило заметнуто у људској психи или је човекова психа безнадежно унегвљена у лудилу динамике друштвених односа?
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...