Васпитач

 

                         На слици: Васпитно-поправни Дом у Крушевцу; Фотографија: Youtube

Из нових рукописа

Колегу чија нас је опсесивна посвећеност послу иритирала до увредљивости, неумитно нам својом преданошћу узнемиравајући савест и подсећајући на властиту површност и немар, испратили смо у пензију са недоличним олакшањем. Дечица којом се током радног века бавио са богоугодном пажњом и љубављу достојном дивљења, остала су без заштитника, а колектив без кротког тиранина. 

Професионална педантност коју смо још некако могли поднети, и коју смо, уосталом, могли препознати и као пуки формализам, била је, међутим, надкриљена чистом добротом, оваплоћена безусловном оданошћу и испуњена побожном благошћу. Тај блистави одраз савршености, најзад, био је комплетиран искреном и непатвореном стрепњом којом је пратио сваки корак преступника поверених нам на васпитање, зебњом за сваку посрнулу душицу, бојазношћу за сваку донешену одлуку, као и оним тешким, окрутним преиспитивањем да ли је могло боље промислити сопствени поступак и изабрати питомију реч, и неће ли, сачувај Боже, нешто поћи по злу за време његовог одсуства са посла. Устрајно потчињен описаним врлинама, често је остајао у установи до касних ноћних сати, обилазећи собе својих момака, проверавајући њихово расположење, охрабрујући их за следећа јутра и ушушкавајући за починке. Једне зимске вечери, хитајући домовима из поподневне смене, недалеко од тешке гвоздене капије која је треснула за нама, кошава нас је нанела на промрзлог старину чији смо лик већ добрано заборавили. Лежао је у алкохолисаном стању у јарку крај стазе којом смо журили задигнутих крагни капута и баљезгао нешто несувисло. Придигли смо га, разуме се, отресли га од снега којим је био завејан и позвали такси. „Не“, заурлао је громко, „желим да бринем. Дајте ми да бринем… драги моји…“ завршио је резигнирано.