Из нових рукописа
Седмогодишња девојчица без родитељског старања, заљубљеник у Валентину Терешкову и небо, која се последњих година ужасно бојала мрака, и коју смо из вечери у вече успављивали држећи је нежно за дланове и шапућући благе, умирујуће речи, усредсредивши се по први пут помније на наше маленкости, једног сунчаног новембарског преподнева на оронулом сеоском мостићу, очајнички и неутешно ухваћене за руке, склопљењних, сузних очију и у најтишој молитви, упитала нас је збуњено и радознало, да ли се ми то плашимо светлости? Нисмо имали смелости да је растужимо одговором.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...