 |
| На слици: Сцена из филма „Рубљов“, Андреја Тарковског; Фотографија: MojTV.net |
Можда и
највећи усуд нашег рода јесте чињеница да смо са Видовданом, не само себи
самима, већ и декадентној европској цивилизацији, утиснули метафизички код за
дешифровање појма Слободе и свих узвишених вредности које она подразумева
(достојанство, пркос, солидарност…), онај узнемиравајуће блистави код који она
упорно настоји да нам згасне и свуче у блато. Ова околност дубоко је
укалкулисана у српско, али, како ствари већ вековима стоје, и целокупно источно питање. Зато је у том усусду и сва наша овоепохална патња и целокупна нада. И
зато још, важно је да се не уморимо. На то управо неко рачуна.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...