Фрагменти 50

На слици: Одлазак; Фотографија: in4s.net

Када човек оде у туђину, онда је сваки корак, свака мисао, сваки сан, тегобна и нејасна жудња о повратку у завичај. Она, та лицемерна илузија, треба да теши и крепи, попут сећања на детињство, а у ствари само сведочи о непрегледној даљини дома и тајнованој патњи. Но, када разумеш смисао родитељства, схватиш истовремено и сврху и оправданост жртве коју приносиш. У дубокој тишини и још дубљој самоћи. И одолеваш. Док то не престанеш да чиниш. Далеко од родне груде, у некој туђој алеји... Тада заплачеш, јер знаш да те нико и никада неће видети више. И свенеш, последњи пут и заувек.