 |
| На слици: Божур на Газиместану; Фотографија:MediaSfera |
Узалуд је сваки труд јавне државе, још узалуднији је напор тзв
„Дубоке државе“. Наша најдубља „Дубока држава“ јесте Видовдански код.
…Колико год се у(с)пињали са
тог (њиховог) „државног дна“.
***
Какве су то испразне, тобож високоумне, и
безмало метафизички интониране фразе, својствене надменој, нарцисоидној и
самозваној псеудоинтелектуалној елити, западноцентричне провенијенције, које
при томе, својом флоскуларном робустношћу (замислите, споразум са Народом)
треба да импресионирају остатак Србије (и целокупног слободумног човечанства,
ваљда!), да додатно драматизују друштвени амбијент и егзалтирано мобилишу
„фасцинирану“ светину, а заправо представљају јалову рециклажу свега национално
сумњивог и вредносно изопаченог из претходних епоха.
И каква је то политичка класа
на власти којој је монопол над (таквом) националном декаденцијом једини и
императивни смисао?
***
Еруптивна снага стваралачког
језгра може бити и деструктивна (Нерон, је, наиме у спаљивању Рима “видео”
чисту уметност, сопствени креативни израз). Препознати мрачни арсенал личног
стваралачког лагума није ни лако ни једноставно ни могуће из перспективе
свесног бића. Отуд диван, племенити одбрмбени механизам, сублимација, који на
достојан начин трансформише нејасне, сирове силе човековог несвесног у
блиставило уметничких (креативних) продуката, обогаћујући тако уметничку
ризницу човечанства, али и чувајућ истовремено дигнитет човека као стваралачког бића.
Нема коментара:
Постави коментар
Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...