Крушевац - Призрен

На слици: Црква Лазарица у Крушевцу; Фотографија: Slike Kruševca

...Дубока је ноћ док записујем ове речи. Дубља од најдубље ноћне тмине. Из амбиса њеног не чује се ништа. Одакле долази, из какве црне ноћи, шта је оно тако црно што са собом носи? Чију несаницу ноћас походи још? Али авај, шта се ту може?

Отварам прозор и палим цигарету. Под балконом гасне Крушевац. Са ове висине он понире савршено мирно, готово спокојно, и не мари…

Тамо негде иза тамних врхова Јастрепца, на ободима његових југозападних обронака стари друм завија десно, а недуго затим, лево, и наставља право, право и далеко, тамо далеко…  и на мах, ја сасвим јасно видим све ишчезле градове које ми је силник узмакао: Сарајево, Мостар, Дубровник, Сплит… Призрен. Призрен, где не могу више, где не смем, где сам добре људе оставио…

Ветар злокобо вуче тешке, црне облаке подбагдаљем и до мене се нејасно разлеже одјек звона цркве Светог Првомученика Стефана.

Еееј… то Лазарица објављује рождество Пресвете Богородице.

Када ветар утихне

На слици: Ветар; Фотографија: http://www.pcnen.com

Када ветар утихне, останем сам. Убог и нејак. Освит се распусно простре по ледницима мојих костију а тишина злокобно завеје било.

Немушт и јалов, затворим прозорска окна, очајнички се надајући да ћу зачути шапат гласова далеких и ишчезлих… милих људи, чије одјеке је целоноћни хуј покосника таложио собном тмином. Верујем однекуд да ће укроћени у келији од чежњишта и бдења остати под лучем несанице и прозборити коју реч о себи. Где су сада, како им је у туђини, љубе ли живот као некада на пропланцима изнад града, прекрсте ли се пред починак? Да ли је виђају, можда? Да ли ме се сете… случајно?

Девојачка клетва

На слици: Црно-бела природа; Фоторграфија: http://www.8backgrounds.com

…Још само када бих имао снаге да се не… осврнем. Да се не вратим, не дај боже, када бих имао снаге.

Дамар те лепоте не бих могао поднети. Нити сузице у оку које бих опет морао убрати.

Нити властито самољубље. 

У  тој априлској тмини је похрањена сва моја лаж и са њом сва лаж о мени. Онај кукавичлук који ме је обогаљио за живот васцели, онај откуцај срца са којим сам утихнуо заувек и у сопствену јесен ишчезао гордо. И прерано.

Остао је у тој непрозирној тмини онај густи, врели мук од чијег се еха леди крв у жилама, а надолазеће зиме јече немилосрдним ништавилом.

Онај лепет уздаха из којег је прхнула најдубља девојачка клетва… остао је.