РЕКАПИТУЛАЦИЈА КАПИТУЛАЦИЈЕ ИЛИ КАКО СМО ОДРЖАВИЛИ НАШ КОСМЕТ

 

                                         На слици: Српске светиње на Космету; Фотографија: 1. facebookreporter.org

НАПИСАНО И ОБЈАВЉЕНО НА БЛОГОСФЕРИ У ФЕБРУАРУ 2013. ГОДИНЕ

Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то „потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације.

Очекивано, грубијански печат на овај продужени терористички акт, експресно је ставила и група земаља окупљена у (не)формалну разбојничку дружину која је запосевши више од пола Европе, похитала да своју шапу спусти и на свето српско тло. Додворавања ради и потврђивања покорне лојалности вођи ганга – Америци, и њеном топузу НАТО-пакту, истом оном који је храбро насрнуо на усамљену Србију 24. марта 1999. године.

И, то би, отприлике, било све, чиме је непријатељ располагао. Све остало стајало је на нашој страни.

Јесмо ли учинили све да ослободимо отаџбину?

 

                  На слици: Шар-планина: Фотографија: http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/

октобар 2011.

Вишегодишњи покушаји запада и домаће анархолибералне олигархије да лише пркоса свест о  окупацији Отаџбине  сведоче о томе да је та свест – камен темељац наслеђене националне свести српског Народа. Последњих месеци ти напори постају још безочнији. Огољени напади на српски идентитет нису међутим крунисани потпуним и жељеним успехом чак ни у актуелном тренутку општег нихилизма када безначајно мањински део Народа, под заставом растанка са реликтима постмилошевићевске епохе, са арогантним одушевљењем омаловажава своју вишевековну, видовданску  историју. Та драматично мала мањина уверава нас непрестано да је сабласнута наводном неонационалистичком идеологијом патриотски орјентисаних организација и појединаца, а уствари доследно циља Србију. Истину говорећи, та мањина једино и нишани Србију, користећи као изговор и инструмент  национализам који је, канда, анахрона, атавистичка историјска појава недостојна модерне Србије евроинтеграционих аспирација.

Русија данас - Прометеј постдекадентне истине

 

На слици: Храм Христа спаситеља у Москви; Фотографија: http://www.kotomka.com

ИЗВОРНО ОБЈАВЉЕНО МАЈА 2014.

Ако се сложимо да развој сваке појаве неизоставно имплицира све веће удаљавање од принципа из којег потиче, то би значило да се можемо сагласити и у томе да сваки феномен, свако стање ствари, полазећи од највише досегнуте тачке, по сили ствари, тежи да започне регресивни процес кретања надоле и попут тешких тела, томе тежи све већом брзином до тачке самог застоја. Овим консензусом би могао бити операционализован статус безмало свих друштвено-историјских појава и културних збивања, и надасве парадигматичног смера кретања савремене цивилизације, трагично дефинисаног дуготрајним дезинтегративним процесима и недораслом (недостојном) моћи човекољубивог система вредности. Овај деструктивни овоепохални ток човечанства, поштено говорећи, и на срећу, не представља никакву радикалну непознаницу целокупној повести људског рода и својим актуелним вектором подсећа нас да је ништа друго до нужна консеквенца живота у мери у којој то јесте и само напредовање живота и/или било који други исход. У извесној мери, дакле, реч је о динамици која није у потпуности под контролом, тачније речено, превазилази достигнути ниво моралног развоја цивилизације, те према томе, и по себи, није ни за драстичну осуду. Губљење виталности и конструктивне енергије, опадање, пропадање, распад… саставне су одреднице појма декаденције, једне врсте неизоставног наличја сваког историјског динамизма, и као такве, представљају не само његове основне атрибуте, већ и критеријуме предвидљивости исхода савремених друштвених дешавања, и јединствене индикаторе прогностичких капацитета цивилизације да заустави не само разграђујуће процесе већ и колатералне ефекте истих.

Осмех

 

                                  На слици: Дете; Фотографија: https://www.kerefeke.org.rs/

Из збирке прича Нулти случај

„Знаменти“ српски робијаш у поодмаклим средњим годинама живота, некада бриљантни студент ликовних уметности и син каријерних дипломата, починилац инцестуозног силовања и монструозног породичног убиства, немарно и кротко, потурио нам је током дијагностичког поступка за потребе студије случаја коју смо спроводили, живописни цртеж раздраганог и веселог дечака, са великим бројем верних и упечатљивих детаља, од одраза светла у зеницама, до огреботина на надланицама руку и разлоканих ђонова мокрих цокулица. „Сећам се“, додао је тихо и скрушено, „тог дивног, испуњујућег и неупоредивог осећаја који ми је приуштило даривање једне киселе јабуке детету које је гладно и промрзло набасало на продавницу аутоделова у којој сам се једном приликом затекао. Лепоти тог осмеха захваљујући, поред осталог, и данас – опстајем“. 

Росенханов експеримент (илити, чиме је, поред осталог, инспирисан „НУЛТИ СЛУЧАЈ“)

 

На слици: Кадар из филма Лет изнад кукавичијег гнезда; Фотографија: http://www.meme-arsenal.com

Розенханов експеримент је био покушај да се утврди способност психијатара у САД-у да дијагностикују ментална обољења и да се доведе у питање валидност психијатријских дијагноза. Под утицајем Р. Д. Ленга и антипсихијатрије, Дејвид Розенхан (eng. David Rosenhan) и још седморо колега или студената су се у периоду између 1969. и 1972. године добровољно пријавили у осам различитих психијатријских болница широм САД-а тврдећи дежурном психијатру да чују гласове који им говоре речи „празнина“, „туп“ и/или „туп ударац“. Лажни пацијенти се нису жалили ни на шта друго. Сви су примљени и остали су у болницама између 9 и 52 дана, са дијагнозом параноидне шизофреније. Чим су ушли на одељење, наставили су да се нормално понашају. Упркос томе, преписивани су им лекови, а особље им није веровало када су говорили да им је боље. Отпуштени са са дијагнозом параноидне шизофреније у ремисији. Већини је било преоручено да наставе да пију лекове.

Розенхан и колеге које су учествовале у експерименту назвали су ово искуство дехуманизујућим. Са њима се није разговарало, дневно су били у контакту са лекарима и особљем мање од десет минута, и готово да их нико није посећивао.

Након обљављивања резултата у часопису Наука (енг.„Science“) јануара 1973. под насловом „Бити здрав на нездравим местима“ избио је скандал. Розенхан је тврдио да су психијатријске болнице складишта за људе које нико не жели и нико не разуме, и да лекари и особље не смеју да забораве да њихови пацијенти нису само збир симптома већ несрећна људска бића.

ТАЈНА НАЦИОНАЛНОГ ОКУПЉАЊА

 

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи окупиће нас,  јалове и неме, слобода а(нти)националних идеја. Лебдеће худо око нас и кроз нас а ми ћемо у најсрамнијој тражити утеху за наше данашње лицемерје, неодлучност и кукавичлук.

Ако дозволимо слободу а(нти)националних идеја окупираћемо сами идеју о Слободи трагичније неголи било који окупатор Отаџбине у њеној историји са свирепом страшћу која ће надвисити и ону којом смо самобитност опседали током комунистичке епохе.

Aко се не окупимо око идеје о националној Слободи, лишићемо пркоса свест о вредносној, економској и територијалној окупацији Отаџбине.

Лишимо ли пркоса свест о окупацији Отаџбине, признаћемо и сами да национална свест није камен темељац наслеђене националне свести српског Народа и да су у праву они који настоје да нас суоче са тзв. историјском нужношћу чији је крајњи циљ прихватање измишљене и наметнуте реалности.

Бесмртна меланхолија пролазности илити скромни омаж феномену Миладин Шобић

                         На слици: Миладин Шобић; Фотографија: https://www.pvinformer.me/

---

Можда у овој сентименталној и архаичној антонимији (бесмртност спрам пролазности), семантички, наизглед сасвим парадоксалној, почива и одгонетка недокучивог феномена човека који је у истој непогрешиво и на време препознао варљиву игру непролазне међусобности наведених суштастава. И који је добровољно, зарад нас и у име нас, пристао да својом мелахоличном поетиком (дакле, речју) посредује између истих са једне, и између себе и остатка света, са друге стране.

НУЛТИ СЛУЧАЈ

 

Поштовани читаоци,

ова страница је посвећена презентацији збирке прича “НУЛТИ СЛУЧАЈ“ објављеној у издавачкој кући АЛМА из Београда (директна веза).