"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

недеља, 29. новембар 2015.

Европа на умору

На слици: Света Софија у Константинопољу; Фотографија: http://www.paradoxplace.com/
На жалост и наше покољење још увек страсно верује да лепота може доћи споља, из обилног чулног конфора, да је нужан и довољан услов индивидуалног просперитета арогантно одрицање узајамности и свих искустава осим личних, као и да је у нихилистичкој разузданости хедонизма смештен прожимајући простор свеколиког планетарног заједништва, те да коначно уједињавање цивилизације претходи човекољубљу и примицању Богу. А заправо ствари нису тако једноставне и стоје сасвим другачије.

четвртак, 26. новембар 2015.

О Константинопољу, Ф.М.Достојевски

На слици, Црква Света Софија у Константинопољу; Фотографија: pravoslavljepzv.wordpress.com



„(...) Никаквој Европи ми не би требало да чинимо никакве уступке, и ни под каквим изговором, јер је ова ствар за нас питање живота или смрти. Константинопољ би, раније или касније, требало да буде наш, па макар то било само због избегавања тешких и непријатних црквених распри које су тако лако могућне међу младим народима на Истоку који још нису стекли неко веће искуство – а пример за то смо имали у сукобу између Бугара и васељенског патријарха, сукобу који се веома лоше завршио. Кад ми будемо загосподарили Константинопољем, више ништа слично неће моћи да се догоди.“ (Март 1877, „Глава прва, III Мисли које потпуно одговарају овом тренутку“ у Дневник писца 1877-1881., стр. 85, 86)

субота, 14. новембар 2015.

Меланхолични триптих

На слици: Мулен Руж; Фотографија: Лична архива аутора;

Говориш, премного чак… Не престајеш да говориш. Међутим, речи ТЕ ниоткуда, ни ДАНАС. За мене је то безмало заувек! У реду, онда, али не сметни са ума да задуго, задуго, нећеш бити у прилици да будеш у праву.

***


Ја задрхтим на сваки твој дамар – ти ни на моју грозницу

Устреперим на твоје било – ватри мојој ни да наслутиш лик

Оджалим ја и твој погрешан корак – ти ми потураш странпутицу

Ја послушам сваки твој уздах – ти нити мој крик

***

недеља, 08. новембар 2015.

Ти ми о степама не причај више

На слици: „Зимски пејсаж“ Алексеја Саврасова; Фотографија: http://www.wikipaintings.org

Ти ми о степама не причај више
Крик је у грлу одјеком затечен
Кроз сутон модри морам све тише
Болу свом далек и недоречен

Јер није од вода овај шум
То  беспути само изгубљени друм
Беспути и уздише

За песмом оном што мину
Пољима нашим у вечери сетне
Где би студени многе да се вину
                                                     И тишина ова да се одметне

четвртак, 05. новембар 2015.

Човек од стакла

На слици: Шетач на киши; Фотографија: ahuhah.com

…Обрео си се у неодлазно, пријатељу мој.
 
Чини се јуче, али… Господе, како време неумољиво пролази… Замерио ниси, никога осудио, само си откорачао… У оне негдине од којих и неповрат стрепи, под сводове оне о којима се не усуђујем да проговорим, кукаван и убог.
 
И како то чине само они који су спознали најдубљи бол, изговорио си немо последњу истину. Још јечи васељеном тај мук.  О истини свих лажи, чега се и сама лаж стиди. Прошапутао и нестао. Тихо и благо како си и постојао. Одлучио си да заћутиш заувек, спокојно верујући да ће тишина наставити да прича.
 
Недостојан и мален, хоћу ли успети да испратим путању камичка који си бацио? И морати опет Кортасара пред сан…
 
…Листић дрски  што је на ветар исукао мач. И човек од стакла…
 
Мили мој…
 
…Мили мој, заустим често, слутиш ли, колико често… уздахнем само…
 
Сувишно је да те питам који одговор си пошао да тражиш?