"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

уторак, 30. јун 2015.

Тужна љубавна песма

На слици:Човек са кишобраном;Фотографија: https://nematihpara.wordpress.com

Од толико  „Не смем…“
У једном уздаху наслаганих

Издахнуо је дан
Који је само себе имао

Поезија је добила
Антологију најтужнијих песама

А физика коначно

Објаснила преступну годину

четвртак, 25. јун 2015.

Док лежах на ... боловању

На слици: Љуљашке; Фотографија: blog.psprint.com

Из хладног и кишовитог јунског сутона, туробног лица и разбарушених зулуфа, попут каквог растројеног чиновника службе за платни промет или разгневљеног корисника узалудних радионичарских услуга националне службе за запошљавање, у моју собу забринуто и канда љутито, улази Драгиша Милојевић, драги и присни пријатељ из детињства, поодавно већ добростојећи власник неколико галерија уметничких слика и црвеног спортског аутомобила марке Алфа Ромео…

– Но, жудиш ли још за том ватром? – започиње изненада и без пардона.

– Каквом ватром, извини што се усуђујем да питам?

– Признај, жудиш ли? Не обарај поглед, не овог часа, ако то већ чиниш годинама, знаш да презирем млакоње и кукавице… Уосталом, године неће бити сведоци, али ја хоћу, ја желим, ја морам да чујем ту истину.

– Какву истину, друшкане? – покушавам да разумем неочекивани и ничим изазвани вербални десант на моју маленкост.

петак, 19. јун 2015.

Кратки трактат о беспомоћности

На слици: Кишобран; Фотографија: http://www.forum-srbija.com/

„Ти си нико и ништа, не усуђуј се ни да помислиш да знаш више од нас. Ти немаш никакву важност, ништа не радиш како ваља, твој посао је безначајан. Немој да нас изазиваш и моћи ћеш срећно да проживиш живот. Схватј увек озбиљно оно што ти говоримо и никада немој да исмеваш наша мишљења.“
 
„Захир“, Паоло Коељо.
    
     Током друге половине 20. века, велики број експеримената показао је да различити организми, после излагања догађајима који нису могли бити контролисани, често испољавају нарушеност понашања. Тако, на пример, док наивни пси успешно уче да избегавају електрични шок прескачући постављену препреку у експерименталној кутији, пси који су најпе примили шокове од којих нису могли ни да побегну нити да их избегну, испољили су изражен неуспех у овладавању реакцијом бекства из експерименталне кутије, другим речима, немоћно и помирљиво су настављали да подносе неугоду. 

     Иако је овај феномен код људи примећен и раније, назив “научена беспомоћност” установио је амерички психолог Мартин Селиџман радећи истраживања прво на псима, а онда и на људима. Појам означава пасивно прихватање неугодности, бола, патње… без покушаја бега и контролисања ситуације. Такво стање научене беспомоћности произлази из претходних искустава живог бића које је излагањем болној или неугодној ситуацији научило да над њом нема контролу. Та научена реакција, односно пасивно и помирљиво прихватање неподношљиве реалности, генерализује се онда и на оне ситуације у којима заправо постоји могућност бега, односно контроле. Особе са наученом беспомоћношћу лагано одустају од својих циљева ако су неколико пута доживеле неуспех у њиховом остварењу, апатичне су, немотивисане, песимистичне, и депресивне. Интензитет доживљаја научене беспомоћности зависи од тога шта особа сматра да узрокује њену беспомоћност – она сама или неки спољашњи чиниоци. Многи заробљеници у логорима, примера ради,  умирали су од беспомоћности. Они су били  уверавани да околина, тј. чувари имају потпуну моћ над њима. Према сведочењу преживелих заробљеника нацистичких логора из 2. светског рата, логораши су постајали “ходајући лешеви” у оном тренутку када су одустали од труда да утичу  на оно што им се догађа. Научена беспомочност онемогућава ново учење и прилагођавање. Када људи престану да траже начине да контролишу ситуације у којима се налазе, они престају и да их налазе. Они остају беспомоћни јер се таквима осећају, а осећај поражености се задржава и учвршћује.

субота, 6. јун 2015.

Фрагменти 36

На слици: Јутро; Фотографија: imgarcade.com

"...O, када би господ удесио да се не мора памтити пострадање, да чежње не бршљене бол више него радост, па да могу удахнути свежину једног обичног јутра и заплакати од милине, тек тако…
Јер није успомена све што из кавеза душе прхне…

… и можда је боље да заточено окопни."