"ТВОЈЕ ЋЕ ТЕ РЕЧИ ИСКУПИТИ И ТВОЈЕ РЕЧИ ЋЕ ТЕ ОСУДИТИ"

недеља, 29. новембар 2015.

Европа на умору

На слици: Света Софија у Константинопољу; Фотографија: http://www.paradoxplace.com/
На жалост и наше покољење још увек страсно верује да лепота може доћи споља, из обилног чулног конфора, да је нужан и довољан услов индивидуалног просперитета арогантно одрицање узајамности и свих искустава осим личних, као и да је у нихилистичкој разузданости хедонизма смештен прожимајући простор свеколиког планетарног заједништва, те да коначно уједињавање цивилизације претходи човекољубљу и примицању Богу. А заправо ствари нису тако једноставне и стоје сасвим другачије.



Има ли, наиме, погрешније претпоставке о равноправности тобож здружених народа, и њиховом потоњем уздизању ка врхунском кохезивном идеалу, од оне која полази од обезбеђивања могућности задовољења базалних потреба? У њој је заложен парадоксални деструктивни потенцијал људске врсте. Бескрупулозно, манипулативно инвестирање надређених система (државе, савези, уније…) на подмиривању нагонске глади и свих њених сурогата (жудњи за информационо техничким савршенствима) у тој мери је занемарило човеково душевно устројство да се питање врлина и начела поставља не само као принципијелно, већ и као приоритетно. Све док се човеков атавистички рудимент не охристоличи, никакво материјално благостање неће релаксирати драматичну неравнотежу вредносне атрофије са једне стране и преко потребног друштвенољубља са друге стране. Зато баш, нити је привид, нити погрешна интерпретација очигледне стварности, хаотични дезинтегративни процес на тлу западне културе. Само је опскурни ум могао игнорисати сасвим предвидљиву и сасвим извесну реакцију људске несавршености на бахинални вредносни амбијент. И само наивна перцепција није могла очекивати подизање свих врста тензија и неизоставност прибегавању принудних интервенција свих нивоа апарата као увод у даље продубљивање незадовољстава, напетости и конфликата. Елем, конструктивни редослед корака је посве другачији и представља робустну „јеретичку“ претњу хегемоној европској (и широј западној) тополошкој конструкцији. Заправо, дубоко, структурално, унутарње оплемењивање крхког људског бића представља sine qua non предуслов било каквих интеграционих процеса, који би у том случају имали одређену дугорочну перспективу, али, који, уосталом, нису неопходни на начин на који је то прокламује декадентна западна цивилизација. Отуд још, непресахло поствизантијско духовно наслеђе и њему гравитирајућа духовна подручја могу бити знатно стабилнији и дуговечнији генератори стварања крупнијих и хуманијих друштвених целина. 
Дужност нашег националног покољења јесте да разуме ову околност и стави је на дневни ред националне историје у што краћем року, у противном постоји озбиљан ризик да националне историје више не буде, или барем не, онаквом каквом су је наши преци створили.

Нема коментара:

Постави коментар

Verba volant, scripta manent. – РЕЧИ ЛЕТЕ, ОНО ШТО ЈЕ НАПИСАНО ОСТАЈЕ...